Događaj
Svetac
„Ne morate nas ni zvati dogodine, doći ćemo sami!“ Berba u Vinariji Kovačević
Situacija koju imamo je sledeća: Po većini vinarija se prave izvesna ciljana okupljanja. Kvalitet tih okupljana je merljiv i za razliku od mnogih stvari u vinskom svetu, matematički određen. Merna jedinica za kvalitet nisu musavi, izlupetani bodovi, nego eksplicitni broj dana koliko se inače taj događaj „drži“ u aftertejstu. Jednodnevni izlet u vinariju može trajati od par sati do nekoliko nedelja. Za potpuno uspeo događaj može se smatrati samo onaj koji je „dobacio“ do sledećeg vikenda. Ukusi onih najboljih traju i duže. Jednom od baš retkih, iz kategorije: „Odbrojavamo do sledećeg, kao u vojsci, uz tradicionalno precrtavanje kalendara!“, prisustvovali smo juče u Irigu.
Vinarija Kovačević je u ritualnom smislu odblombirala berbu 2016 i kroz umereno takmičarski karakter prepustila simboličnih petnaestak redova gostima na sat vremena. Cilj je bio da somelijeri osete muku rada u vinogradu i malo drugačije, koliko sutra, dožive sadržaj boca. Tridesetak somelijera i gostiju nisu opravdali očekivanja domaćina:
„Šta nastane kada ukrstiš Leskovčanina i hobotnicu?“
„Nemam pojma...“
„Nemam ni ja pojma, ali ne da bere paprike...“
Na krilima ovog prastarog ali genijalnog vica, tridesetak makazica je ritmično štrickalo lepim fruškogorskim vinogradom. Svakako da nismo bili zezanje! Sedamdesetak kila po glavi stanovnika za sat vremena je lep rezultat. Falile su gajbice... Bilo je tu sistematičnosti, takmičarskog duha, varanja, svega... Pored (povremeno) gajbica, falilo je i vreme. Sledeće godine želimo bar šest sati i još veći vinograd. Said Auita nije trčao na sto metara. Malo je, kume!
Ono čemu su besprekorni domaćini (Kompletna, lako motorizovana familija Kovačević i njihove regularne snage iz podruma) mogli da prisustvuju je takođe poučno: Ljudi koji naoko sa strane gledaju vino, ali što posredno, što neposredno od njega žive, imaju visoko poštujući odnos prema repromaterijalu. Da bi takmičarski sve bilo pokriveno kako valja, naša redakcija je predložila dogodine video nadzor dronom, koji bi pored kamere nosio i vazdušno naoružanje za invazivno dejstvo na ruke onih koji varaju. Dijabola u makaze i vremenska diskvalifikacija. Dašak militantnosti u dobronamernim predlozima je danak nemirenju sa neplaniranim porazom. Samo u Nišu je važno učestvovati, što bi rekao naš Matić.
Ajmo sad malo hronološki... Okupljanje u 9 sabajle. Mesto – Vinska Kuća Kovačević, Irig! Osoba koja se tamo nije provela svetski, zaslužuje detaljnu lobotomiju i fotografiju u medicinskim udžbenicima pored mog druga Gage sa radikalno upaljenim testisom. Aktivacioni opušteni doručak, pa živopisno putešestvije traktorskom prikolicom u vinograd. I kada jednog dana, sasvim logično, Kovačevićevi berači budu prevoženi helikopterom u vinograd, mi ćemo ipak insistirati na traktoru. Izbegavanje granja na ovom sremskom safariju spada u ljupke društvene igre. Doduše, ovlaš izgrebane šije upućuju na drugi oblik zabave, lako nerazumljiv odsutnim supružnicima kod kuće. Pošto je traktorista vozio levom stranom željno smo iščekivali da nam put prepreči puk kengura ili stondirana grupica navijača Boltona. Postoji osnovana sumnja da je čovek ipak samo izbegavao rupe, iako smo se mi zezali da „roka“ selfije.
Iskipovani u dobroćudnu ’ladovinu. Stolari prave „nameštaj“: stolove i klupice... Ćumur u najlepšem, užarenom agregatnom stanju. Hladne vode i vina u izobilju. Jedanaest kilometara vrhunske kobasice čeka red na rešetci. Svi u „dresovima“. Vazduh koji leči. Grožđe koje čeka. Strast ka digresijama sam utolio uz pomisao na lako potcenjivačke izraze lica ljudi koji po Beogradu rade u grandioznim staklenim „akvarijumima“, gde nemaju pravo na svoj vazduh?! Tako su važni, a dirigovani vazduh im se pušta!? Rad na zemlji je težak, ali smislen, zdrav i filozofski potentan. Obitavanje u „značajnim akvarijumima“ je epohalno sviranje palcu i zaslužuje ozbiljno preispitivanje, uz pripadajuće, revolucionarno delovanje. Jedan sat vinograda postavlja stvari na svoje mesto. Neprivatizovani vazduh, mislite o tome!
I onda je počela berba, koja je, kako sam već naveo, debelo prevazišla simbolični karakter. Posvećenost i ozbiljnost berača, predusredljivost i ekspeditivnost domaćina. Nisam izdržao da upitam za Wi-Fi šifru. Pre bi baš tu, na tom mestu, izvadio nevideće (slepo) crevo, nego u većini naših bolnica. Čak bih i asistirao, da ne ležim dokon. Drevni anestetici, poznati kao alkoholni destilati, takođe se tu nalaze u izobilju. Mira i Toma (18 gajbica), dve ekipe sa po 16, pa nas nekoliko sa 15... Kažem, malo je sat vremena. Predivna Jeca Simić je sakupljala zaostala zrna, pošto joj je bilo žao da ostanu. Hoću reći, kao u životu, bilo je i takvih junaka. Juče je u Kovačevićevom vinogradu grožđe brao divan svet. Svet koji mahom ima članske karte SERSA (nacionalna somelijerska asocijacija) i USV (Udruženje somelijera Vojvodine).
„Seoski roštilj“ je obrok čiji se esencijalni kvalitet od starta nalazi jako visoko. Pogonsko gorivo za dodatni odskok mu je individualan i proporcionalan uloženom naporu u polju. Neprevaziđen, te uvek tu, na baš tom mestu najbolji na svetu. U koaliciji sa „Tri boje Orfelina (Belin, Rozelin i Crvelin – prim. aut.)“ ova gozba je slala na popodnevnu dremku. Međutim, išlo se dalje...
Odlazak u Vinariju Kovačević. Sve što se nalazi u ponudi vinarije, našlo se i na stolovima u bašti. Obilazak prerade, pa „narandžasta kanonada“, o kojoj smo već pisali nakon poslednjeg „Hajata“. Kada nešto dobro, postaje još bolje, a zatim i još bolje, onda to zaslužuje duboki naklon. Impresivne količine koje služe, kako kaže g. Kovačević, „za igru“, zavređuju izuzetnu pažnju. Simbolički posmatrano, pošto su upravo pristigla „inoksna šarmat čudesa“, nameće se zaokruženje kao zaključak. Naime, sada je sasvim jasno da strategija ove vinarije ide na akciju surovog drmusanja repova Gausove krive. Inovativna i stabilna premijum priča, ali i atak na niske cenovne kategorije. Noga u zadnjicu precenjenoj „proseko sceni“ u Srbiji? Ako je tako, sevap je da pomognemo u odabiru kopačke i istu zapertlamo. Uz to, dobili smo i „svoje bure“, gde će se naći ono što smo mi brali. Čast je preslaba reč za takav gest.
I na kraju, ako ova priča uopšte ima kraj, logični džez završetak, povratak u Vinsku Kuću Kovačević. Pudarski perkelt od petla, dovršen i poslužen u bundevama, nemaltretiran nepotrebnim uvoznim začinima, kao čin krunisanja dana koji će svim prisutnim ostati duboko urezan. Bar do sledećeg dana berbe 2017-te godine. Kada bi Amerikanci svoje bundeve ovako koristili, umesto kao umobolne toteme svog čuvenog imbecilnog praznika, verovatno bi pravili manje svinjarija po svetu, kako sebi, tako i drugima. A kad smo kod praznika i neizbežne simbolike, ova berba kod Kovačevića se automatski inaugurisala kao Slava. Dogodine ne moraju ni da zovu, mada će zvati. Doći ćemo sami!
