Događaj
Treće oko na struju – Berba 2015
Ovogodišnja berba je, manje – više, izuzetno uspešna. Na kvalitetu vina se neće osetiti fenomen jedne nenormalne pojave, detektovane tokom berbe
Dođu nekada momenti u kojima dodola pobaca svu debelu garderobu (15 kila, odokativno) sa sebe i onako očajna, u bikiniju, a u ligeštulu, počne da srče limunadu sred spaljene livade. Prezirući dnevnicu, namazana kupažom maslinovog zejtina i limunovog soka, predaje se uživanju, dižući ruke od magije. Pre nešto više od dve godine je primećena vrlo čudna pojava, inače potpuno uobičajena za nas, sujeverne humanoide. Ma kako sednem u neki prevoz i zaputim se van Beograda, negde u Srbiji zvizne grad, kao da ga plaćaju. Da su za to saznala osiguravajuća društva, prvi put bi se u istoriji udružila i zaključala me u neki podrum, gde bih boravio i danas, sa nekom bedom od konekcije. Preventivno sam sebi ograničavao izlete. O prošloj godini smo sve već ’iljadu puta rekli, ali odbijamo odgovornost za nedaće. I onda je došla ova godina...
Pošto je berba uglavnom pri kraju, ovu godinu ne možemo više da ureknemo. Jeste to malo poražavajuće kada skapirate da vaše kretnje nemaju dejstva na meteorološke prilike, ali se i to preživi. Nego, da vidimo mi šta se dešavalo u toku berbe... Išli smo tamo gde smo pozvani i zapazili neke interesantne pojave. Svečano otvaranje berbe 2015 ritualnog tipa, bilo je u iriškom lepom vinogradu, kod Save Jojića. Popularni „Mačkovi“... Sve je proteklo u najboljem redu i nekoliko prijatelja kuće, neveštih trudbenika, poseklo je par desetina gajbica portugizera. Ispostavilo se da smo to i poneli kući. Pobrano grožđe se na taj način podvelo pod „marketinški trošak“. „Ume to Sava“, reče jedan poznanik, upućen u vinsku scenu. Sa stanovišta sujeverja, sem nagoveštaja ovogodišnjeg berićeta i spontano razdraganog pudara (čuvar vinograda i nosilac motke za manuelno izazivanje stresa kod čvoraka), nije se desilo bilo šta što bi interesovalo novinare „Trećeg oka“.
„Dobro je... Ove godine nisam baksuz.“ Da li je baš tako? Sledeća stanica ovogodišnje berbe beše Podrum Lukić! Selo Babajić kod Ljiga, sjajna složna porodica, fantastičan ambijent, tamjanika, predivno jutro. Na trećem oku, isprva stidljivo, a kasnije sve hrabrije, podiže se kapak intrige. Fenomen uključivanja mašine bez efekta se u narodu lakonski definiše sa „nema struje“. Ubiše se nastavnici i profesori fizike po školama da objasne kako u tim slučajevima nema napona, pa onda sasvim logično nema ni struje kao posledice, te da bi bilo ispravno reći „nema napona“. U svakom slučaju, nije bilo ni napona, pa samim tim ni struje. Pred početak prerade, Lukići, već bogato pozicionirani u ovoj zemlji kao proizvođači vrhunskih, na sve strane sveta odlikovanih rakija, bili su sprečeni da započnu preradu grožđa u vinske svrhe. Telefonski pozivi, apeli, reči različitog stepena težine, malo neposrednog angažovanja i eto struje, pardon – napona, nakon par sati. Važnost ovog gazdinstva, pošto ono predstavlja reklamni obelisk za kraj oko Ljiga, naprosto zahteva da se lokalne komunalne službe svojski, oko tog gazdinstva potrude. Za Lukićima će u organizovanu proizvodnju vrhunskih proizvoda neminovno krenuti i ostali „iz kraja“, ali je neophodno obezbediti im elementarne uslove.
Stanica tri: Stevanović! Podrum Stari Hrast, iz Žirovnice kod Kragujevca... Treće oko je kod Lukića namigivalo, a u Starom Hrastu, nažalost, širom otvoreno. Na proputovanju do Niša, svratio sam do porodice Stevanović, bar da mahnem. „Skuvaćemo vam kafu, ali moramo da naložimo vatru!?“ Tim rečima nas je dočekao Zoran Stevanović, vlasik Starog Hrasta... Nema struje. A nema ni napona... A nema ni mozga ni svesti kod onih koji su za nestanak ove nasušne potrebe, pogotovo u preradi, odgovorni.
Prvi susret (tadašnje, iskasapljene) Jugoslavije i Hrvatske na Marakani 1999-te godine, obeležio je komunalni incident prve klase, pošto je u trenutku nastao potpuni mrak... I nastao je trenutno, potpuni muk. Moj prijatelj Darko je tada uzviknuo iz sve snage nešto što je zasmejalo ceo stadion: „Smrt neurednim platišama!“
Stevanovići, poput Lukića, spadaju u izuzetno ozbiljne, odgovorne i ljude koji su stoprocentno u poslu. Varijanta da nisu plaćali struju, potpuno otpada. Dakle, postoji racionalno objašnjenje situacije – slučajnost, kao što postoji i varijanta baksuzluka onoga ko im je ušao u dvorište. Šta god bilo, tužan je bio pogled na preradu sovinjon blana, zaustavljenu tačno na pola. Uopšte, u vinarskom poslu, i kada date sve što je do vas, uvek postoji neki dodatni detalj koji je mimo vas. Samo da ne šteti preterano.
Preko fejsbuka se požalio i g. Zeremski, vlasnik Vinarije Belo Brdo, kako mu je u sred prerade nestala struja (ili napon). Treće oko, koje sada već žulja sočivo, detektuje kontrolisanu diverziju od strane nekoga, prema svima. Ko zna koliko je onih koji su imali ovaj problem, ali su ga rešavali bez oglašavanja?
Četvrta stanica berbe 2015 – Despotika! Poziv za davanje neposrednog doprinosa berbi u Despotici se ne odbija. „Samo da ne nestane...“, procedio sam u sebi. Nije ništa nestajalo, hvala Bogu! Branje fantastične morave i njena primarna prerada nisu narušavani bilo kakvim komunalnim ispadima (iz sistema). Iz straha da nešto ne krene naopako, preskočio sam izlaganje o problemima na prethodnim kotama. Baksuzluk je kao adolescent pohađao onlajn gimnaziju „Metastaza“, pa da ne čačkamo mečku. Treće oko se skroz zatvaralo, uz zvuke angažovanog orkestra do duboko u noć. Nebo je ove godine dalo sve od sebe da „pokrije“ prošlogodišnji pakao, pa se sa velikim nestrpljenjem čekaju boce sa „2015“ na etiketi. Sledeće godine, pored protivgradnih raketa (vlasnik vinarije Aleksandrović može potvrditi da ga ove godine nisam nijednom „masirao“ na tu temu – prim. aut.) neophodno je obratiti pažnju i na strmoglave padove napona. Unplugged vinarije su ipak prošlost. Utuvite to, komunalci!
