Lično
Vučić
Pecajte se, pecajte...
Nadam se da, sem porekla (Blok 45), Vučić i ja delimo još bar jednu stvar. To bi trebalo da bude gnušanje i otpor prema situaciji u kojoj nas nazivaju ili titluju kao enologe. Zna se ko je enolog! Onaj ko je gulio skamije na poljoprivrednom faksu minimum četiri godine, uz jedno pet šest godina prakse u ozbiljnom podrumu i dva znojem i mozgom potpisana autorska vina. Tako da ni Vučić, ni ja nismo enolozi, koliko god poznavali tehnologiju proizvodnje vina i posedovali čitavu lepezu propratnih znanja. Ovo je dobronamerna komanda opoziciji da ne lupeta, nego da kad napada bude filigranski precizna. U suprotnom, mogli bi se nazvati sledbenicima čuvenog „enologa Kvislinga“.
Šta je povod ovom tekstu? Naime, juče je menadžment Vinarije Despotika, poput pre njih sestara Aleksić, zatim vinarije Deurić, pa Ćosić prošle godine i da ne nabrajam dalje, izbacio na net objavu o poseti svom podrumu našeg predsednika države. Sve te objave su mahom (da se ogradim, nisam ih video sve) posedovale reč koja ozbiljno para uši, magli oči i od koje boli mozak. U pitanju je reč – čast. Posledica te reči je po pravilu centrifugalna u svojoj ekstremnosti: svet se deli na „nikad više vaša vina“ i „bravo, carevi!“ Poenta je da svakako niste carevi, ali daleko od „za izbegavanje“. Reč čast implicira da živimo u zemlji poltrona (visoki gost ih uči njihovom poslu) i(li) stisnutih guzica (vinari koji sami pišu objave i time se zakopavaju u pomenutom ostrašćenom dipolu).
Srpski vinari su domaćini i da se pojavi „crni Arapin“, biće ugošćen kao najrođeniji. To nikada nije bilo sporno. Obišao sam veliki broj naših vinarija i bio „otkovan“ samo u jednoj, ali vlasnik te vinarije inače nije baš bio „dobar u glavu“. Posle tog otkivanja, ostali smo u uzdržanim odnosima, svedenim na kurtoazne pozdrave. E sad, u regularnim okolnostima, ko god da se najavi, rado biva dočekan i sa dužnim poštovanjem. Kažem, ko god! To je za one genije koji zagovaraju „Ne bih ga nikad primio...“ Onaj ko predsednika države ne želi da primi je isto što i onaj koji mu celiva zadnjicu. Gostoljubivost je mera, upamtite... Dakle, čast?
Svoje poštovanje prema vinarijama iskazujem na sledeći način: Ako se ide kod Kovačevića, ne ide se kod Save Mačka i obrnuto. Kada idem kod Nemanje Arsenijevića, ne idem kod Aleksandrovića i obrnuto. U vinarije ne svraćam, nego idem ciljano! Svaka je za mene institucija i ne mogu otići u posetu jednoj, a u drugu svratiti. Iz tog razloga nema nikakve časti za vinariju da joj usput svrati predsednik, niti je njemu čast da krene u otvaranje mandžurijske fabrike papilotni, pa skrene malo u vinariju. Čast može biti kada se zapuca direktno i samo u vinariju, te tamo provede dobar deo dana. Čast za vinariju i za visokog gosta. Česta zamka u koje upadaju podvižnici koji organizuju vinske ture je upravo megalomanija zvana „danas ćemo obići četiri vinarije“... Vinarije se mogu obići dve, a već treća je na formacijskom mestu benzinske pumpe, konkretno onog sektora „gde se dekantira organizam“.
I kad sam se već toliko osilio da komandujem opoziciji (šala), da uputim par saveta i braći vinarima. Ukoliko vam navraća visoki gost sa kojim niste u intimno prijateljskim, rodbinskim ili drugačijim odnosima tog intenziteta, izbegavajte teške reči iz korpusa: čast, neizmerna sreća, velika radost... Ljudi „teških“ imena i prezimena, osim naših proslavljenih sportista i samo nekih umetnika, žestoko polarizuju javnost, a vaša vina bi trebalo da piju oni koji ih obožavaju i oni koji ih mrze. Mislite o tome! Slikajte se i sa „teškim“, pa im se u postu pripadajuće ljubazno zahvalite na poseti. Tako ćete ispoštovati sve i ostaviti prostor obožavaocima i mrziteljima slučajnih prolaznika bilo kog ranga, da vas i dalje poštuju. Niste mali...
Nenad Andrić
